Izdavačka kuća Aruna
Pretraga:
facebook twitter youtube
Korpa:
Registracija   |    Ulaz
Početna Novosti S.N. Lazarev Akcija Članci Kontakt
Edicije


Preporučujemo
Mudre - drevne metode za isceljenje
Mudre - drevne metode za isceljenje
410 din.


Autori


Bestseleri


Newsletter
Email


Valute
DinarEuro









Priče čitalaca: Kako sam promenila karakter

Promeniti karakter? Pretpostavljam da je to za većinu ljudi, kao i za mene, bilo nešto o čemu se i ne razmišlja jer spada u domen nemogućeg. Karakter uglavnom doživljavamo kao nešto nepromenljivo, kao konstantu u koju se ne dira. Slično, recimo, genima, koje nasledimo, i - to nam je što nam je. O promenama nema ni govora! Kad se, međutim, umesto formulacije „menjanje karaktera“, kaže – „promena pogleda na život i na svet“, „promena odnosa prema sebi, okruženju“, tada to i ne izgleda tako nemoguće. To čak pomalo zvuči kao poziv na akciju. Kad sam saznala da sam ozbiljno bolesna, ta promena je postala hitan ultimatum, jer bez njega nema ni ozdravljenja. Sve to sam shvatila veoma brzo uz pomoć mog Velikog Učitelja Lazareva!

 
Kakav je to bio moj karakter koji je doprineo bolesti i doneo mi mnogo patnje? Težak, najkraće rečeno, kako to danas vidim sa distance. To, međutim, pre bolesti nisam doživljavala kao nešto opasno, a pogotovo nisam imala ideju da ga menjam. Ok, vidim da sam prilično ekstremna, da su mi reakcije burne, da sam majstor da zamutim i iskomplikujem situaciju...ali šta da se radi? Drama je očigledno bila moj životni žanr. Kako sebi često dajemo „popust“ i „pomilovanje“, razmišljala sam: “Pa dobro, priroda mi je dosta žestoka, ali imam i puno svetlih strana“. I..., tako počnem za sebe da nabrajam te dobre strane, i one bogami svojom ružičastom bojom uspeju da u mojoj svesti preboje sve to što je bilo crno. Ko je još bio realan u proceni samog sebe?! Bolest je za tren sve to promenila. Nije bilo vremena za analize. Osetila sam da moram hitno početi da se menjam kako bih preživela.
 
Prosto sam gutala knjige Lazareva, sve što je napisano. Shvatila sam šta su ljutnja, uvredljivost, preterana osetljivost - moji stalni pratioci, kako mogu da deformišu energetsko polje i da opako rade protiv ljubavi. Uznemiravalo me je gotovo sve, od oronule fasade, smeća na ulici, sirotinjskog predgrađa, gužve, nečije sudbine, događaja u blizini ili na drugom kraju sveta. Često sam primećivala da se na mene „lepe“ stvari koje većina ljudi i ne primećuje. Na moje zaprepašćenje, sistem Lazareva mi je pokazao kako i duhovnost može da bude pogubna ako postane samoj sebi cilj. Nikada nisam ni sanjala da upravo tu nastaju moje otrovne žaoke, poput preterane samokritičnosti, nezadovoljstva sobom i drugima, neslaganja sa stvarnošću, neprihvatanja sveta, potrebe da stalno analiziram i seciram sve moguće prilike i neprilike. Ljudima i situacijama sam nalazila zamerke velikom brzinom, a da nisam shvatala da upravo na taj način sebi pokazujem koliko sam superiorna u odnosu na okruženje. Čitajući Lazareva, veoma posvećeno i detaljno (a, kako bih drugačije, kada mi je pretila smrtonosna dijagnoza raka dojke!), brzo sam sklapala slike i uvidela sam da mi karakter radi o glavi i da se moram što pre osloboditi mnogo toga što mi remeti mir i zdravlje.  
 
Zahvaljujući Učitelju, shvatila sam koliko svest može da bude pogubna, koliko mi energije oduzimaju stalno oslanjanje na racio i logiku, na beskrajna razmišljanja, sistematične analize, vrednovanja, premeravanja po svim dimenzijama. Bila sam majstor da u drugi plan stavim emocije i intuiciju, kako bih uvek dala prioritet njegovom veličanstvu - umu?!

Početna lakoća učenja uz sistem Lazareva i moja prilično uspešna akcija menjanja karaktera naišli su, međutim, na ozbiljnu prepreku. To se desilo kada sam shvatila da ću, prateći Sistem, u celu priču morati da uključim ljubav prema Bogu i da krenem da se približavam božanskom. Još ću morati naučiti da razlikujem ljudsku i božansku logiku?! Da ću, štaviše, morati polako da napuštam ljudsku logiku. To me je, malo je reći, skroz ošamutilo. Kao da mi je neko rekao da ću morati da se odreknem ruke! Da, upravo tako, jer sam bila više nego srasla sa ljudskom logikom koja mi se poput svemoćne ruke nalazila u svakoj prilici. Tako sam živela, kao klasični zavisnik od ovozemaljskih dobara i individualnih vrednosti. Bog i molitva, ljubav prema Svevišnjem i slične kategorije, za mene su bile daleke i nepoznate. Osetila sam da je vrag odneo šalu i da ću morati da uronim u svet nepoznatog, od čega me podilazila jeza! Crkvu sam do tada jedino gledala kao turističku atrakciju. Posetila sam puno crkava, manastira, svetilišta. Znala sam pomalo o tehnikama izrade fresaka, mozaika...I, to je bilo sve. Bog je za mene bio poput vremešnog, dugobradog "čikice", koji je negde na nebesima, posmatra nas i meri nam postupke. Možda ponekad i iscedi neki oblak na nas. Tu naivnu sliku sam nosila još od detinjstva, ko zna iz koje priče ili slikovnice, i ona se nije vremenom menjala.
 
Čitam Lazareva i shvatam da ću svu ljubav morati da poklonim upravo tom "čikici"? Idem nesigurnim korakom početnika, lekciju po lekciju. Shvatam da je reč o Gospodu koji nas je stvorio i koji nam daje puno ljubavi. Shvatam da na tu ljubav mi moramo da uzvratimo ljubavlju i zahvalnošću. Lazarev me je malo ohrabrio kada je objasnio da se Bog ne voli kao čovek, kao komšija. Ali ni to uputstvo mi nije baš bilo od neke koristi. Nije mi stvar olakšalo ni saznanje da je jedino ljubav prema Bogu večna. Pitajući se kako ću savladati te lekcije o meni, do tada nepoznatoj ljubavi, počela sam da pravim male pomake. A onda me je gotovo paralisalo saznanje da nam Bog šalje neprilike i različite situacije kako bi nam se pročistila duša i iz nje izašla sva crnila i nečistoće. I upravo se na taj način razvijaju ljubav, harmonija i milosrđe u svima nama. Prvi put čujem sve to. „Prilično sam naučila za kratko vreme ali sad treba da prihvatim i to da je pravi lek za moju dušu to što sam se razbolela“ - tako sam u čudu razmišljala i osećala kao da sam na pragu najvećeg ikad zabeleženog apsurda. Paralelno sa zbunjenošću i susretom sa stvarima potpuno tuđim mom iskustvu, počela sam da razmišljam i o molitvi. Lazarev govori o tome...a šta će đak nego da sledi Učitelja.
 
Ne znam da li mi je donekle pomogla moja profesija i bavljenje rečima, ali desilo se da sam ubrzo smislila molitvu. Reči su dolazile same. Ponavljala sam ih neumorno satima, čisto mehanički, dok nakon nekoliko dana nisam osetila dubinu i važnost izgovorene molitve.
 
Počela sam da osećam ljubav prema Bogu. U stvari, nisam bila sigurna da li je To Ta Ljubav ali, bez svake sumnje, dolazile su velike promene. Vidno su me napuštale negativne misli i emocije. Osećala sam unutrašnji mir, pitomost, harmoniju, odsustvo svakog straha. Posle mnogo godina ponovo letim avionom, idem liftom...Nestalo je nelagodnosti i straha koji su me godinama blokirali. Pobegla je negde klaustrofobija; ustuknula pred ljubavlju i ništa mi više ne može. Iščezle su ljutnje, nezadovoljstva sobom i drugima, ono moje kritičko oko koje je svuda nalazilo zamerke. Gde nestade Ona Ja? Prateći sistem Učitelja, osetila sam neizmernu rasterećenost i lakoću...osetila sam koliko je lepo biti bez briga. Svet, u kojem sam ranije talentovano otkrivala nedostatke i nesavršenost, pretvorio se odjednom u udobno i sasvim prihvatljivo utočište. Osetila sam prvi put koliko je lepo živeti i sve oprostiti i drugima i sebi. Ranije sam živela u paklu, jer nekim bliskim ljudima nisam nikako mogla oprostiti neke stvari. To me jelo iznutra, stvaralo mi paklene sekvence, stalnu uznemirenost i osudu. Čitala sam i ranije puno o tome i shvatila da moramo sve oprostiti kako bi se oslobodili tog balasta i počeli da živimo normalnim ritmom. Ali, kako to izvesti, kako oprostiti? Puno puta sam donela odluku da ću to uraditi! Tačnije rečeno, tu odluku je doneo moj razum. Ali....trla baba lan! Ništa nije bilo od toga. Odluka je padala u vodu već sledećom prilikom i pakao je postajao još veći. Prvi put sam uz pomoć Lazareva shvatila kako treba opraštati. Kako se to radi. I to mi je pošlo za rukom. Potpuno me preporodilo saznanje da nikada ne treba tražiti krivca, jer on jednostavno ne postoji. To saznanje je zasijalo kao najlepši dijamant na mom putu promena. Desilo se još puno toga. Počela sam da hodam i govorim polako, nestali su moja stalna užurbanost i teatralnost. Zbogom visoke frekvencije! Kasnije sam kod Lazareva pronašla objašnjenje da su ta „mekoća“ i oduzimanje brzine, znak da nestaje unutrašnja agresivnost.
 
Nije bilo sumnje, moj karakter se promenio. Tačnije rečeno, bio je prinuđen na to. Moćna kombinacija sistema Lazareva i moje volje, učinila je da je bolest nestala. Ustuknula je pred ljubavlju!
 
Ako ovih dana vidite na ulici jednu pitomu, blagorodnu ženu, sa osmehom i ljubavlju u očima, to će značiti da ste me prepoznali. Oni koji me znaju jedva me prepoznaju. Kažu da sam se prolepšala i podmladila bar nekoliko godina.


Jovanka Radović 



Pregleda: 3282

Datum: Subota, 06 februar 2016